Beograd, 09. mart 2002.

Forum za etnicke odnsose (FER), Komietet pravnika za ljudska prava (YUCOM), u saradnji s Gradjanskim Parlamentom – Slobodni grad Vršac (GP), organizovali su u Vršcu, Hotel Srbije, Radionicu na temu Uloga lidera Rumunske, Vlaške manjinske zajednice u samoorganizovanju za demokratsku manjinsku politiku.

Pod vodjenjem Virdžinije Marina, Predsedniva GP, Biljane Kovacevic – Vuco, Predsednice YUCOM, Dušana Janjica, Koordinatora FER i Jon Cizmaš, Predsednik Zajednice Rumuna Jugoslavije i poslanika u Nraodnoj skupštini Republike Srbije, Radionica je protekla kao slobodna razmena mišljenja i iskustva lidera Rumunske, Vlaške manjisnke zajednice o mogucnostima zajednickih aktivnosti u ostvariovanju nove, demokartske manjinske politike.

U radu Radionice ucestvovali su predstavnici udruženja i asocijacija Vojvodjanskih Rumuna i Vlaha iz Timocke Krajine, predstavnici medija (rumunske zajednice Libertatea, Radio – Novi Sad, TV – Novi Sad, kao i predstavnici lokalnih medija).

U radu panela Osvrt na zakonodavne promene i njihovo mesto u izgradnji demokratske manjinske politike; Problemi samorganizovanja i samoadministriranja manjinskih zajednica u okvirima demokratske manjinske politike; Kako Rumuni, Vlasi vide sami sebe, aktivno je ucestvovalo devetnaest diskutanata.

Posebna pažnja poklonjena je problemima primene saveznog zakona o nacionalnim manjinama. Razmatrana su i rešenja sadržana u Predlogu Teza za republicki ustavni zakon o pravima i slobodama manjinskih zajednica i njihovih pripadnika, koji je pripremio FER. Istaknuto je da mesto zakondavnih reformi , pa i promena u saveznom zakonodavstvu do sada otvorenih , zna c ajno i da potvrdjuje politi c ku volju nove vlasti da vodi novu , demokartsku politiku . Ali, da se još uvek ne može govoriti da se u Srbiji vodi demokratska manjinska politika. Najpre, u zakonodavstvu Republike, u praksi vladinih organa a i medjusobnim odnosima gradjana, odnos prema pripadnicima manjinskih zajednica opterecen je mnogim primerima diskriminacije, medjusobnim nepoverenjem i izuraženom etnickom distancom. Ovo je svakako i posledica decenije Miloševiceve vladavine, brojnih etnickih sukoba i ratova kroz koje je poršla bivša Jugoslavija, odnosno Srbija.

U ostvarivanju prava na samoorganizovanje manjinskih zajednica, kao jedne od važnih institucija demokratske politike, polazna tacka može biti Savezni zakon. Medjutim, istaknuto je, ova problematika bi mora biti celovitije i dosledno uredjena. S tog stanovišta je podržano rešenje sadržano u ponudjenim Tezama.

Na Radionici su analizana rešenja iz saveznog zakona, a u nastojanju da se razreše postojece nejasnoce oko nacina izbora Nacionalnih saveta. No, opšti zakljucak je da rešenja u Saveznom zakonu nisu profesionalno, pa ni politicki, najsrecnije izvedena. Ukazano je da ce biti mnogo problema, pa i politickih sukoba, zbog Zakonom uvedene mogucnosti da se, pre celovitog regulasanja materija Nacionalnih saveta i manjiske samouprave, biraju Privremeni nacionalni saveti. Jedan od argumenata za to je da se iza institucije elektora prikriva monoplo nad manjinama onih manjinskih politickih stranaka i vodja koji su unutar DOS-a osvojile najviše mesta u loklanom i republickom parlamentima, a da to ne izražava celovite potrebe manjnske zajednica, a ni stvarni politclki uticaj unutar ovih zajednica. Ukazano je da su preveliko ovlašcenja i sloboda ostavljeni Saveznom Minsitru i Ministarstvu u uredjivanju pravila izbora privremenih nacionalnih saveta, cak i pravo odlucivanja u slucaju spora koji je Nacioanlni savet legalan a koji ne. Ukazano je na cinjenicu da ce, pri sadašnjim zakonskim rešenjima, teško, a i skoro nemoguce biti da se ostavri odredba Saveztnog zakona da jedna zajednica ima samo jedan Nacionalni savet. To se odnosi na Bošnjake, Madjare i Rome koji imaju duboke unutrašnju politicke i medjuliderske podele i animozitete.

Kad je u pitanju Vlaška zajednica uoceno je da je tu problem složen i zbog cinjenice da je rec o staroj zajednici koja se tek poslednjih godina izborila za manjinski status, jer je ranije bila tretirana kao etnicka grupa, a da, pri tome, unutar Vlaške zajednice postoje razlicita vidjena nacionalnog idenitet. Po jednom vidjenju, Vlasi su, u stvari, Rumuni i trebalo bi da, zajedno s Vojvodjanskim Rumunima, formiraju jedan Nacionalni savet. Poo drugom vidjenju, Vlasi su, u osnovi istog etnickog korina kao Rumuni, te bi trealo tretirati kao Vlaho – Rumune- Zato bi mogli da imaju zajednicki ili odvojene nacionalne savete. Po trecem vidjenju, Vlaška zajednica je posebna i do Rumuna razlicita zajednica, ali je njeno nacionalno oblikolvanje sistematski sprecavano diskriminacionom politikom što se najviše odrazilco na zastoj u razvoju jezickog standarda. S toga, bi oni morali da imaju svoj posebno Nacionalni Savet, a država bi trebala da osmisli program afirmativne akcije da pomogne ovoj zajednici.

Opšti zakljucak po ovom pitanju je da bi bilo najbolje da, s obzirm da jedna zajednica može imati samo jedan Nacionalni savet, pripadnici odnosno lideri svake od zajednica poušaju da sami postignu unutarnacionalni politicki kompromis i da formiraju jedan Nacionalni Savet, kao i da, pre toga, pokušaju da se izbor za jasniju i celovitu regulative ovog pitanja.

Preporuceno je da se organizuje sastanak predstavnika Vlaha iz Timocke Krajine, Vojvodjanskih Rumuna i Republicke vlast. Ukazano je na potrebu i zajednickog projekta s nevladinim organizacijama Rumunije oko uporednog monitoringa statsu rumunske i srpske manjinske zajednice u Srbiji i u Rumuniji.

U radu Radionice ukazano je na brojne primere diskriminisanje Vlaha iz Timocke Krajine. Te je dogovoreno je da se organizuje poseban skup u Majdanpeku, Timockoj Krajini na kome bi se posebno razmotrilo pitanja statusa Vlaha.