U kolumni “Blokada nužnosti”, Šalja ukazuje na mogućnost da se iz sadašnjeg stanja dijaloga izađe tako što bi se strane vratile konceptu normalizacije i, po Bljerimovom mišljenju, “međusobnog priznanja”. U odgovoru na pitanje da li se nešto dešava iza kulisa o čemu javnost ne zna, on piše: “Nažalost, nema … kulisa, niti nekih drugih događaja i inicijativa, koje bi nekako poslužile da budu izvor nekog optimizma. Za sada, sve je javno. A ovo što svako može da vidi, ne daje nikakvog razloga za nadu. Naprotiv”.
Tačno je Šaljino opažanje da je kod najvećeg dela javnosti stvoren utisak da nema izlaza, a kad se to poveže sa gubljenjem nade u mogućnost izlaza iz sadašnje krize, to nas sve može odvesti u još veću krizu.
Iskustvo uči da i kad se čini da nema izlaza, ima sigurno neki koji ne vidimo. Da bismo videli izlaz iz ćorsokaka nužno je da prekenimo da radimo ono što nas je dovelo u ćorsokak.
Valja svestrano razmotriti i svaku inicijativu koja vodi ka reanimaciji dijaloga. To se posebno odnosi na inicijativu vođa Nemačke i Francuske da se, u Berlinu, 29. aprila 2019. godine, udahne nova snaga teško obolelom dijalogu.
Mnogima će berlinska terpaija izgledati kao povratak u nedavnu prošlost (2013 – 2015) a zapravo radi se o nedvosmislenom opredeljenju za „evropsku budućnost“. Vraćanje unatrag je vraćanje politici normalizacije odnosa Srbije i Kosova. To bi značilo da se opredeljivanje o poziciji Srbije i Kosova ne gradi samo na postojećim okolnostima i dnevno-političkim interesima, već i da uvažava i interese narednih generacija. To je, u odnosu na sadašnje stanje, povratak u budućnost.
Naravno, resetovanje dijaloga mora da uvaži teme priznanja jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova od strane Srbije i određivanja državnih granica / administrativne linije. Ali, ovim temama se mora pristupiti drugačije nego što su tretirane tokom 2017. i 2018. godine, zbog čega je dijalog i dospeo u ćorsokak.
Kad je u pitanju priznanje postoje najmanje dva moguća rešenja.
Na jedno – „puno uzajamno priznanje“ ukazao je Šalja. Ja bih ukazao na mogućnost suženog priznanja, odnosno priznanja postojanja „Republike Kosovo“ od strane Srbije. Ovo je inače model poznat kao model „Dve Nemačke“).
Razlika ovog priznanja u odnosu na puno međunarodno-javno, pravno priznanje je da Srbija i Kosovo ne bi razmenili ambasadore, već stalne predstavnike u kancelarijama za vezu s kapacitetima obavljanja diplomatskih i konzularnih aktivnosti.
Izričitim, pravno obavezujućim prihvatanjem realnosti nezavisnosti Kosova, Srbija bi se obavezivala da ne zatvara perspektivu pripadanja Kosova međunarodnoj zajednici. To znači suzdržavanje od aktivnosti sprečavanja ovog procesa. Međutim, valja znati da je i za ovakvo rešenje teško, ali nužno, da se postigne politički konsenzus u Srbiji. Bez toga, i kad bi se pregovarači opredelili za prihvatanje suženog priznanja, ono ne bi bilo podržano na referendumu za promenu Ustava Srbije. Dakle, ukoliko nema konsenzusa i u Srbiji, ovo rešenje nije održivo, a postoji veliki rizik od zaoštravanja političke destabilizacija Srbije i odbijanja članstva u EU. To može da unazadi stanje i na Kosovu i u regionu Zapadnog Balkana.
Sa svoje strane, nezatvaranje perspektive međunarodno-javnog priznanja nezavisnosti Kosova olakšava određivanje teritorijalnog okvira vršenja vlasti Kosova i Srbije. To pitanje bi moglo da se rešava u sveobuhvatnom sporazumu o normalizaciji kao određivanja (markacije) ili prilagođavanja (demarkacije) sadašnje granice / administrativne linije, kako je to označeno u Briselskom sporazumu o slobodi kretanja. Ovakvo rešenje ne bi bilo presedan za EU, ako se uzme u obzir da je Hrvatska postala članica EU i NATO, a da je imala privremeno ili uslovno određene granice i to sa Crnom Gorom, da je s Bosnom i Hercegovinom i Srbijom postignut (prećutni) politički sporazum o nepokretanju otvorenih pitanja granice, a da se EU zadovoljila time da je pitanje granice sa Slovenijom prosleđeno međunarodnoj arbitraži.
Rizik od ove vrste suženog priznanja takođe postoji. Najpre, tu je mogućnost različitog, a i suprotstavljenog tumačenja od strane Srbije i Kosova. Ovaj rizik se može ublažiti samo aktivnom politikom EU i SAD, kako prema dvema stranama tako i prema interesima drugih zainteresovanih sila (posebno Rusije i Kine). Ovakav angažman EU i SAD je realno očekivati kad se ima u vidu da sve zemlje EU nisu priznale Kosovo, a i da je potrebna verifikacija postignutog rešenja u Generalnoj skupštini pa i Savetu bezbednosti UN.
Piše: Dušan Janjić
