Beograd, 18. januar 2002.

Proces definisanja buducih odnosa ce narednih nedelja uci u kvalitetno novu fazu. To je faza politickih pregovora. U toj fa zi ce doci do pojašnjavanja pozicija. To bi se moglo porediti sa situacijom u Ceškoslovackoj kada je rasprava svedena na pitanje “i” ili “ili”. Dakle, zajednicka država ili razlaz!

Faza pripreme pregovora završena je razgovorima eksperata. Striktno gledano to nisu bili pravi ekspertski razgovori jer su njima ucestvovali predstavnici pojedinih od politickih aktera procesa pregovaranja i to sa suženim mandatom da dodatno argumentuju stavove onih koje zastupaju. Dakle, nije bilo simulacija predloženih rešenja, niti angažovanja nezavisnih eksperata. S obzirom na sve to može se reci da su ovih razgovori doneli nekoliko kvalitetno novih rezultata:

• definisan je problem, utvrdjena pitanja za pregovore, predstavljene polazne pozicije strana, narocito je važno da je, do tada važeci redosled prioriteta potpuno obrnut: Pitanje statusa doci ce na kraju pregovarackog procesa i to kao njegov rezultat;

• tokom ovih razgovora, u javnosti, u medijima i u politickim krugovima Srbije raspravljana je tema buducih odnosa, koja, do tada, nije spadala u prioritete. Ova rasprava je donela kao novo širenje svesti o tome da Crna Gora nije spremna da ostane u savezi bez garantovane ravnopravnosti. Takdoje, ranije vladajuca teza da ce pitanje SRJ, a to znaci i statusa Srbije biti rešeno na referndumu u Crnoj Gori je ustupila mesto saznanju da se mora otvoriti pitanje šta je Srbija. Kao rezultat ovoga imamo porast javne pažnje za novi ustav ili za druge oblike opredeljivanja (referendum u Srbiji, na primer) o statusu Srbije;

• medjunarodna zajednica je prepustila EU ulogu medijatora u ovom procesu. Sama EU je ušla u proces relativno ambiciozno. To se može objasniti i cinjenicom da je u toku bilo angažovanje EU u Makedoniji, ali i time da EU nastoji da potvrdi svoju kredibilnost, odnosno sposobnost za vodjenje uspešne spoljne politike. S toga se, upravo ovih dana, odvijasju evropske politicke konsultacije,a u nastojanju da se oderdi zajednicka platforma pitanjima odnosa Crne Gore i Srbije. Tokom angažovanja predstavnika EU u razgovorima umnožava se broj znakova koji svedoce da se EU postavlja sve objektivnije. Od pocetnog stava pritiska na rukovodstvo Crne Gore i uslovljavanja da se rešenje nadje “u okviru demokratske Jugoslavije”, stav EU, a i OSCE, je evoluirao do podjednakog uvažanja “oba stava”. Realno je da se ocekuje da ce zalaganje Nemacke postati sve uticajinije. Ovo zalaganje ide ka kompromisu: Zajednica nezavisnih država ili samostalnost Crne Gore. Valja ocekivati da ce EU u ovom slucaju primeniti svoju najnoviju tehnologiju tzv uslovljene podrške. To znaci da ce Srbiji i Crnoj Gori biti ponudjen Sporazum o pridruživanju EU, ukoliko slede ono što se dogovori u EU ili ono što same dogovore. Kao “batina” koristice se, do sada oprobano sredstvo, uslovljavanje podrške refomama, diplomatski pristici na pojedine politicare itd. U svakom slucaju, vreme za EU nije ogranicavajuci cinilac. Ono što je njena bojazan je da ce brzo doci do razgradnje SRJ. To bi otežalo posao EU na Kosovu, u Makedoniji, narocito u Bosni.

Izgleda da postopje sledeci moguci scenariji razrešenja pitanja buducih odnosa Crne Gore i Srbije:

• Labava federacija: ova mogucnost je istrošena u prethodnoj fazi. Sada i njeni zagovornici idu na “rezrevni položaj”. Ovaj stav se može sažeti u recenici; “Ili zajednicka država ili ništa¨! “Nništa” znaci nezvisnost Crne Gore. Kad je rec o “zajednickoj državi”, koju i dalje zovu “federacijom” ili “konfederacijom”, u Beogradu se priželjkuje pet zajednickih funkcija. Problem ove opcije je to što je ona podržana od nacionalistickih krugova, kako u vlasti tako i u javnosti. Zato je ona platforma okupljanja istomišljenika iz obe republike. No, njihov dodatani problem je to što su prerano “istracali na teren”. U poslednjim mesecima su okupirali medije Srbije. Njihova prezastupljenost u javnosti dovela je do okretanja znacjanog dela javnosti od, pa i protiv njih. U tome posebno važno je bilo to što su medju zagovornica ovog koncepta mnogi iz starog režima (Cosic i akademici poput Beckovica, “bosanski lobi” i drugi) koji su pravili i Miloševica).

Suštinski problem ove koncepcije je to što bi njena primena zahtevala od Crne Gore korak unazad u oblasti reformi (na primer, vracanje na dinar), a to bi oštetilo interese vecine u Crnoj Gori. Drugi problem je to da je, u Srbiji, znacajan otpor da se dosledno izvede sistem jednakog prava, odnosno raspodele federalnih funkcija. Dakle, ova opcija ne može biti rešenje, a trebalo bi je smatrati necim što pripada prošlosti. Iako ne može biti osnova za dogovor, ona može biti platforma za mobilasnje opozicije protiv aktuelne vlasti u Crnoj Gori.

• Zajednica (Savez ili Unija) Crne Gore i Srbije postaje mnogima sve prihvatljiviji izlaz. Glavni problem predstavlja to što u Srbiji još nisu izvedene sve racunice o njenim interesima, posebno o pragmaticnim zahtevima koji bi se mogli ispostaviti u stvarnju ove zajednice. Drugi ogranicavajuci cinilac je uticaj zagovornika labave federacije koji se, u nemogucnosti da realizuju svoja opredeljena, protive Zajednici koja je po njima provizoriji, “nepotrebno gubljenje vremena”.

Opcija Zajednice bi mogla da dobije podršku EU, narocito US. Ukoliko ovo bude dogovoreno trebalo bi se spremiti za ozbiljan posao dogovaranja Sporazuma o buducim odnosima . Pri tome bi trebalo da se nastoji da Sporazum utvrdi kljucne principe buducih odnosa ali i ta ojaca okvir za regionalnu saradnje. Ukoliko Sporazum obuhvati ova pitanja, bio bi olakšan posao na pripemi i donošenju novih ustava u obe republike, ucvrstila bi se medjunarodna podrška, blokirale bi se moguci negativni efekti iz Bosne i Kosova. Tada bi i referendum mogao biti podrška postignutom dogovoru odnosno Sporazumu.

• Nezavisnost Crne Gore je opcija koja ne može biti dogovorena, vec može biti rezultat nemogucnosti dogovora odnosno rezultat odluke na referendumu. Na ovu opciju rukovodstvo Crne Gore bi moglo biti primerano od opozicije u Crnoj Gori i od zagovornika labave federacije iz Srbije. Ovi bi u neuspehu referenduma mogli da potraže svoju šansu: obaranje sadašnje vlade i produžavanje statusne neizvesnosti. Sa svoje strane, vodjstvo Crne Gore ima svoje interese za referendumom, a jedan od njih je provera politicke podrške.

Pogrešna je procena da bi neuspeh referenduma odnosno ako ne bi bila podržana opcija nezavisnosti došlo da uklanja Djukanovica s vlasti. No, mali su izgledi da referendum ne uspe. Prvo, to bi bio prvi referendum organizovan na teritoriji bivše Jugoslavije koji nije uspeo. To se može desiti samo ukoliko vlast u Podgorici nacini grube greške i previde, a Koalicija za Jugoslaviju dobije bar ne onakvu podršku iz dela medjunarodne zajednice i Beograda koju je imala na poslednjim izborima. To je skoro iskljuceno! Uostalom, i u slucaju negativnog rezultat, Djukanovic ima mogucnost da, uz poštovanje volje gradjana, pozove na formiranje koncentracione vlade s mandatom da dogovori rešenje s Beogradom. To bi proces samo produžilo, ali bi ga opet vratilo na opciju b odnosno c .

Iz perspektive pregovarackog procesa nema ozbiljnih osnova za strepnju da bi se mogao dogoditi “najgori scenario” u smislu oduzimanja Crnoj Gori dela vec osvojene samostalnosti. Takodje, iskljuceni su bilo kakvi vojni pritisci. Zapravo, u proteklom periodu je ojacala samostalnost Crne Gore. To je podiglo prag, standard ravnopravnosti. Naravno, nisu iskljuceni incidenti, ni pokušaji destabilizacije stanja i vlasti u Crnoj Gori. To može doci od strane pobornika Koalicije za Jugoslaviju , a možda i do pojedinih bošnjackih politickih krugova povezanih s idejom Republike Sandžak u Jugoslaviji. Medjutim, bila kakva javna i neposredna umešanost zvanicnog Beograda u destabilizaciju je iskljucena.

U poslednjoj nedelji, sudeci po mnogim indikatorima, pažnja se prenosi na Srbiju. Osnažen je pritisak na DSS i DOS da smire unutrašnje sukobe i postignu kompromis. To bi znacilo da ce uskoro biti rekonstruisana Vlade Srbije i da ce biti postignut dogovor o zapocinjanju ustavnih promena. To je pak uvod u nove izbore. Ove izbore ne bi trebalo ocekivati pre kraja 2002 godine. Naime, najnoviji reformski potezi u oblasti cena, sredjivanja bankarstava, predstojece suzbijanje organizovanog kriminala snažno su uzdrmali zagovonike statusa quo i aktivirali ih u aktivnom suprotstavljanju reformama. Takodje, stvoreno je široko socijalno nezadovoljstvo koje je plodno tlo za radikalne politicke pokrete, proteste itd. To bi moglo, na prolece, ozbiljno da destabilizuje vlast u Beogradu. Otuda su vlasti u Beogradu i krugovi u medjunarodnoj zajednici koji ovu vlast podržavaju primorani da, što pre, uspostave unutar DOS – ovu saradnju. Jedno je sigurno: suviše je veliki rizik po stabilnost i reforme u Srbiji ako dodje do raspada DOS-a pre nego što se postave ozbiljni temelji privatizacije i vladavine prava. Dakle, više se Srbija ne može odredjivati kao “ono što pretekne od SRJ, kad Crne Gora izadje”. Srbija postaje samostalni problem. Otuda i ne cudi što vecina strateških analiza, posebno analize rizika, racuna sa Srbijom i Crnom Gorom kao samostalnim entitetima. Pri tome, americke fondacije, Think – Thank grupe idu dalje te govore o “promociji Srbije u regionalnom okviru”.

Dr Dušan Janjic