Dr Dušan Janjić

Naučni savetnik Instituta društvenih nauka

Predsednik Izvršnog odbora Foruma za etničke odnose

Beograd, Srbija

IZAZOVI PROCESA NORMALIZACIJE ODNOSA SRBIJE I KOSOVA

(Teze za izlaganje na 88 Rose – Roth seminaru NATO Parlamentarne skupštine: Srbija, Zapadni Balkan i Euro – Atlanska zajednica, Narodna Skupština Srbije, Beograd, 2. april 2015)

Briselski dijalog, koji se vodi između Beograda i Prištine se kreće putem koji je odredila Rezolucija GS UN od oktobra 2013 godine. To je put “normalizacija je u funkciji uspostavljanja mira, bezbednosti i stabilnosti Zapadnog Balkana, promocije saradnje, prednosti uključivanja u EU za poboljšanje uslova u kojima ljudi žive. U stvarnosti, to su mnogi koraci na dugom putovanju koje treba da učine obe strane”.

Generalni trend u pregovorima Beograda i Prištine je dobar. Ali, to ne znači da je konačni uspeh zagarantovan. Ovaj opšti stav potkrepiću ukazivanjem na sledeće izazove koje su pred nastavkom Briselskog dijaloga:

Najpre, iskustvo upravljanja etničkim sukobima te i primene dogovorenog u Briselskom sporazuma nam poručuju da konačni uspeh nije zagarantovan. Sporazume je teško postići, a kad se to postigne oni su okvirni i opšti, a „đavo je u detaljima“. Mnogo detalja treba rešavati. Prvi veliki izazov koji je pred nama je ostvarivanje dogovorenog uspostavljanja Zajednice opština pretežno nastanjenih Srbima;

Drugo, pored brojnih razlika i sukoba, albanska i srpska strana se slažu samo oko jedne stvari: većina građana Kosova i Srbije želi da njihove zemlje budu deo evropskih integracija, odnosno da dostignu svoju “evropsku budućnost”. Stoga se EU s pravom uhvatila za ovo opredeljenje, privremeno stavljajući po strani princip i praksu da EU ne može da primi u svoje članstvo države koje nisu rešile međusobne nesporazume uključujući sukobe oko granica. Oni koji se, na Kosovu, protive ovakvoj politici EU, a pre svih opozicioni pokret “Samoopredeljenje”, a u Srbiji, brojne antievropske pa i tzv. proruske stranke (DSS, SNP, Dveri itd.) kao i oni iz  vladajuće koalicije koji govore o EU a sanjaju Evro – Aziju, nastoje da podgrevaju raspravu o pitanju statusa. Činjenica je da po pitanju statusa Kosova postoji najdublji i za sada nepomirljivi sukob između Beograda i Prištine . To je i osnovno ograničenje za dijalog, kao i za proces normalizacije. Dosadašnje iskustvo dijaloga potvrđuje da kadgod se otvori ovo pitanje stvara se politička klima koja onemogućuje dogovor ili otežava primenu dogovorenog. No, za sada, čak ni protivnici “evropske budućnosti” ne uspevaju da dokažu da za Prištinu i Beograd postoji alternativa zajedničkoj evropskoj budućnosti.

Treće, iako je napredovanje ka članstvu u EU efikasno sredstvo za stvaranje povoljnijih okolnosti za dijalog i normalizaciju odnosa Beograda i Prištine, to nije “čarobna formula” koja sama po sebi može da reši pitanje međusobnog priznanja Kosova od strane Srbije.

Četvrto, početak 2015. godine je najavio turbulentnu godinu, odnosno do zaoštravanja političkih i socijalnih sukoba, na Kosovu i povratak pitanja statusa ili “priznanja nezavisnosti” Kosova na vrh političke agende u Srbiji. To je, nužno, dovelo i do zatezanja odnosa između Beograda i Prištine, što samo po sebi ne čini povoljan okvir ni za dijalog, a ni za primenu dogovorenog.

Povodi za političko sukobljavanje Prištine i Beograda su bili Rudarsko – hemijskog – metalnog kombinata “Trepča” i smenjivanja (3. febrauara 2015) od strane Vlade Kosova ministra za zajednice i povretak Aleksandra Jablanovića, predstavnika “Srpske liste”.

Ova dva povoda bila su dovoljna da opozicija Vladi Kosova, pre svega pokret “Samoopredeljenje” (“Vetëvendosje “) organizuje, 10. 17. 23. i 27. januara 2015. godine proteste u kojima je osuđena tzv. neodlučnost Vlade Kosova da preuzme odnosno “nacionalizuje” Trepču, uz tvrdnje da je to i zbog Vladinog popuštanja pred zahtevima Srba i Srbije. Takođe, zahtevano je smenjivanje Jablanovića.

Protesti, posebno oni od 23. i 27. januara su doveli do obračuna policije i protestanata. U ovim obračunima je 107 ljudi ranjeno, a preko 200 protestanata uhapšeno.

Peto, rezultati istraživanja  pokazuju da je više od 40 odsto kosovskih Albanaca spremno, da bez obzira na status, ode sa Kosova. To potvrđuje i masovno iseljavanje Albanaca sa Kosova, posebno desetine hiljade Albanaca sa Kosova koji traže politički azil u EU. Razlog takvog stava Albanaca, kao i Srba  sa Kosova, leži u činjenici da je životni standard većine, daleko ispod onog od pre deset godina. Naime, više od 76% radno sposobnog stanovništva nezadovoljno je ekonomskom situacijom na Kosovu, jer su, uglavnom, bez bilo kakvog posla, a političkim smerom, kojim ide Kosovo, nezadovoljstvo je iskazalo čak 50% anketiranih građana. Rezultati istraživanja pokazali su da 20% Srba želi da napusti Kosovo. Pri tome, Srbi u prvi plan stavljaju bezbednosne razloge.

II)

Nadu u mogućnost uspešnog nastavka dijaloga podgrejao je trilateralni sastanak visoke predstavnice EU za spoljnu politiku i bezbednost Federike Mogerini sa delegacijama Beograda i Prištine u Briselu, 8. i 9. marta 2015. koji je završen parafiranjem sporazuma o pravosuđu.

Međutim, ponašanje Beograda, a i Brisela, nije u skladu sa značajem procesa normalizacije i izazovima koji su pred ovim procesom. Na primer, umesto da se opredele za proaktivnu politiku pridobijanja saveznika u političkim i socijalnim grupama na Kosovu, u Srbiji i među Srbima na Kosovu oni su se opredelili za politiku “birokratske tajnovitosti”. Javnost se krajnje oskudno i površno informiše o samom dijalogu, a i o procesu primene dogovorenog. Pribegava se metodologiji “uterivanja demokratije i blagostanja”. U suštini stvaraju se tzv. nove realnosti na koju je javnost prinuđena da pristane. Neobaveštana javnost je i neaktivna javnost i s tog stanovišta je posao birokrata olakšan. Ali, ovakva javnost je i podložna manipulaciji. To otežava dogovor i primenu dogovorenog i izaziva nepotrebne, a često opasne bezbednosne i političke probleme i otpore.

S obzirom na porast političkih i socijlanih tenzija kao i evroskepticizma, u Srbiji i na Kosovu, cena bi mogla biti privremena blokada procesa ili trajno napuštanje briselskog dijaloga. Zbog toga bi Priština, Beograd i EK trebalo da promene svoje ponašenje i da bolje informišu Srbe o sporazumu. Informativna kampanja bi trebala da bude intenzivirana.

Da bi se povećale šanse za konačni uspeh neophodno je izgraditi sveobuhvatni bezbednosni paket, koji bi uključivao:

• nadgledanje pravne, političke i bezbednosne aktivnosti svake od strana,
• razvijanje saradnje između institucija Srbije i Kosova,
• pojačavanje saradnje strana sa EULEX-om i KFOR-om, i
• unapređenje poverenja i saradnja Srba sa Kosova sa EULEX-om i KFOR-om odnosno NATO-om.