Izvor: KoSSev

Kolumna +381

Piše: Dušan Janjić

U periodu od tri nedelje, kada je objavljena kolumna “Unutrašnja i spoljna normalizacija Kosova i Srbije” Bljerima Šalje, imao sam priliku da uživo proverim šta to znači “unutrašnja i spoljna normalizacija”.

U Tirani se vode političke i ulične borbe za “unutrašnju normalizaciju”, pre svega za vladavinu prava (koju opozicija definiše kao ostavke vlade i premijera, suzbijanje korupcije i razorne veze narko biznisa i politike). Preko zemlje koja je dve decenije odlagala sopstveni razvoj a u ime gradnje nacije na temeljima nesigurne prošlosti. Time je Makedonija hranila svoj ali i još dublje utemljen grčki nacionalizam. I tek kad je nacionalizam samu Makedoniju a i Grčku doveo do ekonomskog kraha, spas je potražen u “spoljnoj normalizaciji”, a to je “Prespanski sporazum”.

Ovih dana, Skopljem se širi nada da će članstvo u NATO–u i EU omogućiti “unutrašnju normalizaciju” pre svega razvoj ekonomije, vladavine prava i stabilizacije Severne Makedonije. Ostaje nejasno kako će se dogoditi “unutrašnja normalizacija” sa sadašnjim političkim podelama kao i da li će ova “spoljna normalizacija” uopšte uticati na Grčku. Ili je grčki ekskluzivistički nacionalizam “normalnost” u EU?

Dolaskom u Poznanj mogla se videti i osetiti da je Poljska svoju normalizaciju potražila i našla u civilzacijskom iskoraku iz komandne ekonomije, političke diktature i straha od Rusa i Nemaca u EU i NATO. Iako je “normalizacija” podmakla, nije preovladala prošlost, što se vidi po postojanju antisemitizma bez Jevreja i u snažnom ekstremnom populizmu kome ni Hitlerova ideja o “Novoj Evropi” nije strana.

Kako je Berlin, tokom mog boravka u njemu, bio preokupiran izborima za Evropski parlament, možda bismo mogli da raspravu o tome šta je normalizacija u očima EU i kuda nas ona vodi, ostavimo za period posle EU izbora.

U Berlinu i ovih dana u Beogradu nametnulo mi se pitanje: Da li je još neko, osim mene, bio u Berlinu? Šta se desilo sa porukama samita održanog u Berlinu, 29. aprila 2019. godine na inicijativu nemačke kancelarke Angele Merkel i francuskog predsednika Emanuela Makrona?

Još jedan sastav Evropske komisije, krajem maja, odlazi u prošlost, a dijalog između Beograda i Prištine i dalje se ne oporavlja, a zbog nespremnosti glavnih aktera da preuzmu odgovornost, otvorena je potraga za krivcem za neuspeh. Kao i na svakom evropskom, naročito na venecijanskom karnevalu, masi se nudi vrhunac zabave: “Neka visi Pedro!”

Za sada, glavni kandidati za ulogu Pedra su: šefica EU diplomatije, javnost Srbije koja nije razumela i podržala zamisao vrha države, kao i vladajuća koalicija u Prištini.

Zbog davanja “zelenog svetla” za zagovaranje politike etničkog razgraničenja pod uslovima: prvo, da bude u skladu s međunarodnim i evropskim pravom i drugo, da se definiše kao zajednički predlog strana, Mogerinijevoj se stavlja na teret to što nema dijaloga od 8. novembra 2018., kada je održan poslednji zajednički sastanak Morgerini sa Aleksandrom Vučićem i Hašimom Tačijem, u Briselu. Posle mnogih negodovanja, Berlin i Pariz su stvar uzeli u svoje ruke a Mogerini i njen tim diplomata poslati su na klupu za rezerve. I sve to uz “ljubazne reči” kolege Kukan: “Izvinjavam se gospođi Mogerini, ali EU je jasno pokazala nedostatak vođstva u dijalogu. Ovakvi pregovori mogu da uspeju samo ako pokažete snažno liderstvo. EU mora da bude čvršća i odlučnija u dijalogu, da bolje predviđa događaje i reaguje na njih”.

I upravo ove reči mi sugerišu da, i pored svega, Mogerini neće biti Pedro. Ukoliko ne dođe do hepienda ta uloga je namenjena lokalnim igračima. To zaključujem iz zaključaka samita da se obe strane moraju ponašati odgovorno što, valjda, znači da do sada to nisu činile i da moraju, do 1. jula 2019. godine, do samita u Parizu da učine sve što je do njih da ožive dijalog.

U prethodnoj kolumni to sam odredio kao potrebu da se obe strane vrate tamo gde su bile 2017. godine, odnosno da prekinu priče o razmeni teritorija, a takse moraju biti suspendovane. Ovo je korak koji bi u Parizu bio pozdravljen kao vraćanje nade u oživljavanje normalizacije. Ali, to je samo prvi važan dokaz odgovornosti. Ostaje, da se uklone i drugi, posebno bezbednosni problemi koji su nastali 2018. godine. Na to upućuje i činjenica da je u strategiji za Zapadni Balkan po prvi put upotrebljena reč “terorizam” u vezi sa rešavanjem kosovskog pitanja. To sugeriše da strane moraju da učine sve što je u njihovoj moći u borbi protiv terorizma ali i odustajanje od govora i prakse nasilja i izazivanja oružanih sukoba, kao i da je njihova obaveza da stvore bezbedniji ambijent u regionu.

Vođstva Beograda i Prištine su se, pre samita u Berlinu, izjasnila da ne očekuju mnogo od samita. Predsednik Vučić je ukazivao na njegove konsultacije sa Rusijom i Kinom, verovatno stavljajući do znanja da Ber­lin nije jedini centar odlučivanja. Uz to, optuživao je Vladu Kosova zbog taksi uvede­nih na robu iz Srbije i BiH ukazujući da se time onemogućava nastavak dijaloga. Predsednik Tači je ocenjivao da EU nije sposobna i da nema ka­pacitete da iznese dijalog Beograd – Priština i da “ne mogu međusobno da se dogovore kako da reše tenzije na Balkanu”, dodajući “da bez SAD ne može da se postigne konačni sporazum”.

Nasuprot osporavanju kapaciteta EU, obe strane prihvatile su zaključke samita u kojima sto­ji da su se Beograd i Priština složili da nastave sa naporima da sprovodu postojeće sporazume i da se konstruktivno uključe u dijalog o normaliza­ciji odnosa u okviru EU, s ciljem postizanja sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji.

Međutim, niko ne pokazuje da je bio u Berlinu i da je čuo šta bi trebalo da se uradi do Pariza. Političke izjave i potezi, nakon Berlinskog samita, odišu ra­zočaranjem, jer je, kako stvari za sada stoje, prome­na granica skinuta sa dnevnog reda a nema ni saglasnosti SAD za taj poduhvat. Sve u svemu, ignorišu se poruke o pokretanju sa mrtve tačke dijaloga i normalizaciji odnosa Beograda i Prištine.

Sa svoje strane, Vlada Kosova odbija da napravi korak ka suspenziji taksi. Uz to, usledila je skupštinska rasprava o nacrtu rezolucija o genocidu Srbije koja je blokirajuća za nastavak dijaloga jer iza nje ne stoji iskrena želja za suočavanje sa zločinom i osudom zločina, već politička kalkulacija o broju glasova. Uz to, ona je došla u vreme kada bi Kosovo trebalo da sarađuje sa Specijalnim sudom iza koga je stala i SAD.

Predsednik Tači nastavlja sa javnim lamentiranjem o ujedinjenju Kosova i Albanije i o pripajanju Preševske doline Kosovu.

Predsednik Vučić, posle samita, ukazuje: „Lagali su nas sa Zapada, zajedno sa albanskim štićenicima… Nalazimo se u užasno teškoj situaciji. Da se niko ne pravi lud u ovoj zemlji. Svi odlično sve znaju… Nadam se da ću nekada imati vremena da napišem jednu knjigu kako i na koji način funkcionišu pritisci. Stalno slušate: ‘Mi smo protiv razgraničenja, ali smo da dođe do pomirenja’ … Odbijena je ta ideja, a da niko nije ni čuo šta nudim. Ni do pola nisam došao u razgovorima ni sa suprotnim taborom. Odbijena je ideja o bilo kakvom kompromisu… Svi govore o promeni granica. Sad si ti Vučiću kriv što bi hteo nešto da vratiš. …” Vučić je, već u Berlinu, ukazao da “se od Edija Rame može čuti o ujedinjenju Albanije sa Kosovom i stvaranju Velike Albanije, slušamo od albanskih političara iz Prištine da nema granice između Kosova i Albanije” a da na to “svi ćute”.

Beograd zaoštrava retoriku što se izražava i u kovanicama poput “lažna teoristička država”, ponavlja zahtev za ukidanjem (umesto suspenzije) taksi i najavljuje “protivmere”. Zbog ovih najava se sa posebnom pažnjom iščekuje zakazana sednica skupština Srbije o Kosovu na kojoj će glavni akter biti predsednik Vučić. Iako ne očekujem da će Vučić predstaviti svoju pregovaračku platformu, sednica i njene poruke o unutrašnjem i briselskom dijalogu o Kosovu, kao i o zločinima OVK mogle bi da imaju značajne posledice.

Istovremeno, Beograd neposredno učestvuje u realizaciji izbora gradonačelnika na Severu Kosova. Iako ovi izbori nisu održani u normalnoj situaciji i nisu bili demokratični, ipak je, iz bezbednosnog aspketa, važno i dobro što su se desili.

Srbija i Srpska lista ne kriju da se ovim nije rešavalo ko će biti gradonačelnik, nego da se pokaže da postoji uticaj i jedinstvo Beograda sa vodećim srpskim faktorima na Severu Kosova. Za sada je teško proceniti u kom će se pravcu situacija kretati – ka dijalogu ili novom odmeravanju snaga.

Napisao je Šalja pre tri nedelje: “Predstavnici Prištine i Beograda, na jedan ili drugi način, razgovaraju i pregovaraju već 27 godina unazad, a ovi pregovori su dobili naročitu dinamiku od 1998. godine naovamo. Teško je zamisliti da ćemo ovako nastaviti još dodatnih trideset godina. Ne treba mnogo razuma da bi se došlo do zaključka da nećemo postati ni pametniji, ni više pragmatični sa protokom vremena. Vreme nije ni na strani Prištine, ni Beograda u ovom smislu.”

Tokom putovanja od nas do Berlina i natrag, učinilo mi se da je ovo tačna ocena. Ali sa jednim malim “ali”. Možda sadašnje vlasti u Prištini i Beogradu nisu na strani vremena.