OBRAĆANJE GOSPODINA KIRE GLIGOROVA: EVROPSKE PERSPEKTIVE ZEMALJA ZAPADNOG BALKANA

Beograd, 29. septembar 2006.

Dozvolite mi najpre da sve vas najsrdačnije pozdravim. Veoma mi je drago što večeras sam ovde sa vama.

Govoriću u kratkim tezama o temi koja je poslednjih dana postala prilično aktuelna, bar na ovim balkanskim prostorima, a posle izjava predsednika Evropske komisije Barosa i nemačkog kancelara, g-dje Merkel, u vezi sa procesom budućeg prijema novih zemalja u Evropsku Uniju. Razume se, po ulasku Rumunije i Bugarske 1. januara sledeće godine.

Kažem na ovim balkanskim prostorima, jer tema o proširenju Unije više od godinu dana nije baš omiljena tema u Brislu, pa i u nekim evropskim metropolama. Razlozi za potiskivanje teme o proširenju su svima poznati, a uglavnom su povezani sa tzv. ustavnom krizom u Uniji, po negativnog referendumskog izjašnjavanja gradjana Francuske i Holandije za tekst Ustavnog ugovora i jalovog procesa njegove ratifikacije u ostalim državama-članica Unije, ali i sa sve prisutnijom dozom razočaranja kod “starijih” članica zbog ponašanja i razvoja u nekim novoprimljenim istočno-evropskim zemljama.

Ne jednom sam do sada isticao da je stvaranje Evropske zajednice, odnosno Unije, najpozitivniji dogadjaj, odnosno proces u celokupnoj istoriji evropskog kontinenta. Ubedjen sam da će i sadašnji evropski lideri biti na nivou njihovih predhodnika-vizionara i naći izlaz iz postojeće ustavne krize, a time i otvoriti put za nesmetani nastavak procesa evropske integracije.

Prošle godine, posle jednoipogodišnjeg istraživanja i rada, Medjunarodna komisija o Balkanu je objavila svoj izveštaj pod naslovom “Balkan u evropskoj budućnosti”. Ja sam bio jedan od članova ove Komisije kojom je rukovodio prof. Amato, bivši italijanski premier. Neću prepričavati sadržaj ovog relativno kratkog, ali sa nalazima, ocenama i preporukama bogatog izveštaja. Samo ću pomenuti to da se Komisija zalaže da sve zemlje tzv. zapadnog Balkana, neke ranije, neke kasnije, a zavisno od rezultata reformskih preobražaja, budu primljene u Evropsku Uniju najkasnije do 2014 godine.

Po mom mišljenju, jasnija i vremenski odredjena agenda ili obvezanost Evropske unije u vezi sa integrisanjem zemalja zapadnog Balkana bi mogla biti od izuzetne važnosti. Pa makar ta agenda bila prepuna sa uslovima koje ove balkanske zemlje treba da ispune. Pa makar ta agenda bila za ostvarivanje uslovnog ulaska u Uniju, sa sličnim statusom kao što će biti slučaj sa Rumunijom i Bugarskom posle 1. januara. I bez obzira na to što reforma same Unije opravdano se nameće kao prioritetno pitanje. To je sasvim u redu. I bez obzira na to što pozitivno komunitarno pravo reguliše funkcionisanje Unije sa najviše 27 članica.

Smatram da bi takva agenda Unije u odnosu na zapadno-balkanske zemlje potstakla i ohrabrila reformske zahvate i napore, a političke elite u ovim zemljama bi “obavezala” na dosledno pridržavanje proklamiranom cilju za evropsko integriranje.

Geopolitički posmatrano, svi entiteti subregiona zvanog zapadni Balkan, teško da imaju drugu i bolju opciju osim perspektivni ulazak u EU. Zapadni Balkan je već enklava NATO-a, a za par meseci će postati dupla enklava, opkružena i članicama Unije.

Pitanje je da li će Evropska Unija dozvoliti da zapadni Balkan postane i dugo vremena ostane “crna rupa” Evrope, ogradjena novim “berlinskim” ili “šengenskim” zidovima. Kažem ‘dugo vremena’, jer sam čvrsto ubedjen da je politika Unije za proširenje njeno strategijsko opredeljenje koje je politički, pa i pravno utemeljeno u usvojenim dokumentima Evropskog saveta. Posebno kad je reč o zemljama tzv. zapadnog Balkana. Zato se i njihov perspektivni ulazak u EU uopšte ne problematizira u sklopu evropskih internih i javnih rasprava koje se vode u vezi sa dometom proširenja i budućim spoljnim granicama Evropske unije, rasprave koje su inspirisane donetom odlukom za otvaranje pregovaračkog procesa sa Turskom.

Predsednik Evropske komisije Baroso je ovih dana u Sofiji ponovio stav da vrata Evropske unije ostaju otvorena za prijem novih članica. Sigurno nije mislio samo na zemlje poput Norveške ili Švajcarske, koje odavno ispunjavaju sve uslove za pripadnost Uniji. To, medjutim, nije slučaj sa zemljama zapadnog Balkana.Pozitivna je činjenica što vladajuće političke elite u svim zemljama ovog subregiona su opredeljene i orijentisane ka evrointegraciji. Od bitnog značaja jeste i fakt što ta i takva orijentacija uživa veliku podršku gradjana ovih zemalja. To pokazuju ankete u zvim zemljama regiona.

Hoću ovde da naglasim: bez značajne podrške i pomoći od strane Unije, zemlje zapadnog Balkana ne mogu same da izidju na kraj sa brojnim problemima sa kojima su suočene. Ja neću da nabrajam sve probleme, nacionalnog ili regionalnog karaktera. Osvrt na najznačajnije od njih je dat u već pomenutom izveštaju Medjunarodne komisije o Balkanu. Hoću da naglasim još samo to da državna rukovodstva na ovom prostoru moraju više i plodotvornije da saradjuju, ne samo zato što regionalna saradnja predstavlja uslov bez kojeg nije moguć ulazak u Uniju. To je neohodno zbog jačanja medjusobnog poverenja, zbog prevazilaženja nasledjenih predrasuda i stišavanja uzburkanih strasti zbog dogadjaja iz nedavne prošlosti, na kraju krajeva to je neophodno zbog regionalnog karaktera brojnih problema koji efikasno mogu biti rešavani ili rešeni jedino primenom zajedničkog, regionalnog prilaza. Da pomenem samo prekogranični kriminal, terorizam, ekološke probleme, infrastrukturno povezivanje.

Hteo bih da ukažem i na potrebu veće hrabrosti i odvažnosti u sprovodjenju unutrašnjih reformi u svim zemljama ovog subregiona. Ima li političke volje i spremnosti za to? To bi bilo u interesu gradjana ovih zemalja. A i Evropska unija, posle najnovijih proširenja, ima dovoljno problema da bi si dozvolila prijem novih problematičnih zemalja.

Vi ste ovih dana raspravljali i o pojavama nacionalizma na balkanskim prostorima. Moram da kažem da sam ponosan što ta rak-rana nije uhvatila koren u makedonskom narodu. Ponosan sam što moj narod nije razvio nacionalističke osećaje i strasti ni prema jednom susednom narodu, mada je bilo pogodnog tla za to, na primer za vreme grčkog embarga ili medjuetničkog sukoba 2001. godine.

Zahvaljujem na pažnji.