U nedelju, 08. juna, održani su prvi paramentarni izbori od kako je Kosovo proglasilo nezavisnost 2008. godine, na kojima su učestvovali i birači iz četiri opštine na severu Kosova.

Po preliminarnim rezultatima, najveći broj glasova i mandata u skupštini osvojila je Demokratska partija Kosova (DPK), stranka dosadašnjeg premijera Hašima Tačija – (30,71%), za njom slede Demoratski savez Kosova (DSK) Ise Mustafe – (25,75%), pokret „Samoopredeljenje“ Albina Kurtija – (13,51%), Alijansa za budućnost Kosova (ABK) Ramuša Haradinaja – (9,61%) i novoformirana stranka „Inicijativa za Kosovo“ (Nisme), koju su osnovali bivši čanovi PDK, Fatmir Limaj i Jakup Krasnići – (5,23%).

Stranke kosovskih Srba nisu uspele da osvoje preko 5% glasova, broj koji bi im, po izbornim pravilima koje je Centralna izborna komisija usvojila pred izbore, omogućio da osvoje preko 10 zagarantovanih mandata predviđenih po Ustavu za srpsku zajednicu. Na izborima je učestvovalo pet stranaka/lista koje su predstavljale Srbe na Kosovu, od toga tri – Srpska lista, Progresivna demokratska straka i Pokret za demokratski prosperitet, sa željom da dobiju podršku i uđu u parlament, a dve – Socijaldemokratija i Samostalna liberalna stranka  su se prijavile odvojeno od koalicije kojoj su pripadale (Srpka lista), kako bi se obezbedila mesta u biračkim odborima. Lista „Srpska“ osvojila je 4,17%, Progresivna demokratska stranka – 0,78%, a Pokret za demokratski prosperitet je osvojio 0,19% glasova. Zbog veoma kompleksnog i komplikovanog izbornog zakona, brojanja uslovnih glasova i glasova dostavljenih poštom, kao i zbog činjenice da su glasala raseljena lica koja žive u Srbiji, još uvek se ne zna raspored mandata u okviru deset mesta koja su garantovana srpskoj zajednici.

Jedna od karakteristika ovih izbora je pre svega kratko vreme za kampanju koja je zvanično počela 28. maja i trajala do 06. juna. Istovremeno, kampanja u većinsko srpskim sredinama praktično nije ni vođena, ukoliko ne računamo napore Progresivne demokratske stranke i Pokreta za demokratski prosperitet, da putem lokalnih medija i u kontaktu sa građanima na centralnom Kosovu, informišu birače o svom izbornom programu. Naravno, ‘glasna tišina’ nije bila slučajna i prouzrokovana je isčekivanjem odluke državnih institucija u Srbiji, pre svega predsednika i premijera, u vezi sa učešćem na izborima.

Da bismo barem delimično razumeli odnos nove Vlade u Srbiji prema izborima na  Kosovu, moramo se osvrnuti na par stvari. I u Srbiji su održani prevremeni izbori za skupštinu Srbije 16. marta, na kojima je koalicija predvođena Srpskom naprednom strankom osvojila većinsku podršku birača, a stranke koje su svoju politiku i poruke biračima uglavnom bazirale na pitanju Kosova, nisu uspele da pređu cenzus. Ovaj podatak ne mora da znači da pitanje budućnosti Kosova nije važno za Srbiju i za stranke koje predstavljaju birače u skupštini i vladi, već da su prioriteti lidera najjače političke stranke i premijera Aleksandra Vučića bili drugačije postavljeni u kampanji.

S druge strane, neposredno posle održanih izbora, a u periodu postizbornih razgovora oko formiranja vlade, oglasio se predsednik Srbije Tomislav Nikolić, predloživši usvajanje nove skupštinske rezolucije o Kosovu, odnosno usvajanje strategije o nastavku razgovora sa Kosovom. Naveo je da su se od postizanja Briselskog sporazuma dogodile „nepredviđene stvari“ – prelazak na oružanje snage Kosova, dok je i u „svetu bilo raznih dešavanja koja bi mogla da poljuljaju samouverenost Prištine, a Beograd da navedu da razmišlja o tome može li da ponudi konačno rešenje koje bi bilo u skladu sa Ustavom, međunarodnim pravom i realnošću“. Ove poruke, iznete tokom formiranja vlade, očigledno su upućene mandataru vlade kao vid podrške, ako ne i podsećanje o prioritetima koje je predsednik našao za shodno da istakne. Važno je napomenuti da je inicijativa upućena u vreme kada se sukob u Ukrajini ozbiljno širio, preteći da zaoštravanjem odnosa između Evropske Unije i Sjedinjenih Američih država sa jedne strane i Rusije sa druge, naruši uspostavljenu posthladnoratovsku saradnju.

Vreme i sadržina poruke predsednika Nikolića nameće pitanje da li se odustalo od podržavanja stava o neprikosnovenosti teritorijalnog integriteta država, ili je ruska podrška ‘federalizaciji’ Ukrajine protumačena kao mogućnost da se nastavi sa politkom koju su prema Kosovu vodile prethodne vlade i predsednik u Srbiji, a koja je imala za cilj ‘konačno’ rešenje u vidu podele Kosova?

Sa druge strane, u svom podužem ekspozeu, mandatar Vlade, Aleksandar Vučić je izneo stavove buduće Vlade prema Kosovu, ponavljajući da Srbija neće priznati nezavisnost, istovremeno se osvrnuvši na Briselski sporazum i oceniviši da su ispunjene sve obaveze, a da je politika prema Kosovu određena „strpljivom borbom za očuvanje Srba“. Takođe, istakao je da su formiranje Zajednice srpskih opština i „objedinjavanje srpske zajednice o svim životnim i političkim pitanjima,“ nastavak dijaloga i procesa normalizacije života na Kosovu najvažniji zadaci za buduću vladu.

Imajući u vidu ove stavove vlade i predsednika Srbije, nameće se pitanje da li je jedini razlog neodlučnosti u stavu oko učešća Srba na parlamentarnim izborima na Kosovu, elementarna nepogoda i posledice poplava koje su se dogodile sredinom maja, kada su se i Vlada i građani Srbije mobilisali, kako bi adekvatno odgovorili na katastrofu, ili je to, pak, deo osmišljene strategije? Šta god da je bio razlog, Srbi na Kosovu su dobijali zbunjujuće poruke oko učešća i razlozima za učešće na izborima u trenutku kada je Vlada prelomila i pozvala Srbe da glasaju.

Bili smo svedoci da su gradonačelnici četiri opštine na severu Kosova do poslednjeg trenutka bili protiv učešća na izborima i to otvoreno saopštavali javnosti, da bi posle sastanka sa novim direktorom Kancelarije Vlade Republike Srbije za Kosovo i Metohiju, Markom Đurićem, promenili stav. Kandidati liste “Srpska” su dobili nalog da prekinu započetu kampanju, pre svega na centralnom Kosovu (u četiri opštine na severu kampanje praktično nije ni bilo), da bi je ponovo nastavili kada je Vlada Srbije pozvala na učešće na izborima.

Direktora kancelarije za Kosovo i Metohiju, Marka Đurića, koji je pozvao Srbe i „građane svih nacionalnosti“  da poslušaju svoje predsednike opština i gradonačelnike u Skupštini Srbije kako da se ponašaju uoči izbora, demantovao je premijer Vučić koji je rekao da se Vlada neće skrivati iza predstavnika opština, već će o tome odlučiti Vlada Srbije. Isticano je da treba učestvovati na izborima zbog toga što su izbori „sredstvo za ostvarivanje kontrole nad političkim životom i političkim sistemom u pokrajini“. Međutim, u situaciji nepostojanja svesti, naročito na severu Kosova, o mehanizmima za ostvarivanje prava i interesa koji stoje na raspolaganju Srbima u kosovskom pravnom i ustavnom sistemu, ovakva izjava teško da može predstavljati motivaciju za izlazak na izbore. Upravo suprotno. Do skoro, poruke koje su stizale iz Beograda bile su da je bojkot kosovskih institucija i neučešće na izborima najbolji način da se ostvari kontrola na Kosovu – a malo je učinjeno kako bi se građani uputili u posledice sprovođenja Briselskog sporazuma kao i u funkcionisanje kosovskih institucija, što je bila obaveza Vlade Srbije.

Konačno, imajući u vidu zbunjujuće predizborne poruke, uz poziv da se olovkom precrtaju simboli Kosova na biračkim listićima, što ih je činilo nevažećim, i nije za čuđenje izlaznost manja od očekivane, kao i broj osvojenih mandata.

U ovom trenutku važno je suočiti se sa drugim izazovom koji se postavlja pred novoizabrane poslanike i pred Vladu Srbije. Kako formulisati politiku u kosovskoj skupštini, a ne narušiti preko potrebnu podršku uticajnih zemalja Evropske unije i Sjedinjenih američkih država Vladi Srbije, koju je ona dobila potpisivanjem Briselskog sporazuma? Sudeći po predizbornim porukama, male su šanse za učešće liste „Srpska“ u novoj kosovskoj Vladi. Međutim, želja da poslanici Srpske utiču na paralisanje političkog života na Kosovu, donosi rizik poništavanja svih pozitivnih dostignuća briselskog procesa, što nije dobro ni po Srbe na Kosovu, ni po Vladu Srbije.

Na kraju, ukoliko se želi formiranje Zajednice opština kao jednog od mehanizama zaštite Srba na Kosovu, potrebno je realno sagledati položaj Srbije u međunarodnim odnosima (što poseta premijera Vučića Berlinu može doprineti), preispitati politiku koja podstiče izolaciju Srba na Kosovu i pokazati da Zajednica opština ne predstavlja pretnju nikome, a ponajmanje kosovskom društvu. Takav pristup će omogućiti da Srbi zaista budu važan učesnik političkog života na Kosovu, a Srbiji će olakšati predpristupne pregovore i otvaranje poglavlja 35.